Вукова друга књига у Томазеовом руху

Canti popolari illirici (Народне песме илирске) (1842)1, чији су извор претежно епске песме из друге Вукове књиге, сматра се најуспелијим преводом те врсте на италијанском језику. Намера овог рада је да на основу компаративне анализе истакне особености Томазеовог приступа, остављајући простор појединачним преводилачким решењима, али и богатом апарату нота у којима се преплиће неколико језика и многобројни аутори. Томазеова посвећеност детаљу и његово темељно познавање природе језика нарочито су приметни у анализи речца из оригинала, као и глагола добијених префиксацијом, за које често, у недостатку одговарајућег италијанског превода, преводилац налази еквиваленте на латинском језику, настојећи да на тај начин дочара све нијансе у њиховом значењу. Истовремено, рад се бави и проблемом могућег коауторства између Томазеа и његовог учитеља илирског, Шпире Поповића, а на основу анализе њихове преписке и коначне верзије Томазеу проблематичних језичких структура, израза и топонима.